О књизи: година / „Нисмо желели такву слободу за себе. Боље би нам било да смо остали под земљом, где је светлост долазила само од скерлетних штедљивих лампи, а неонски абажури су повремено трептали у полумрачним тунелима у такту уз тутњаву механизама. Остали бисмо у лабораторијама и запушеним бункерима, заборављајући на океане, сунчеву светлост и свеж ваздух после грмљавине. Али морали смо да изађемо. Човечанство је морало да уђе у трећу етапу и изађе на површину, где су се под ватреним ветром градови претварали у прах, где се стакло топило под спарно сивим небом, прекривајући пустаре сребрним филмом, а наизглед вечни океани спајали су се са небом у непробојне облаке. црн од чађи . Људи су морали да изађу у овај пакао и онда су нас створили. Нешто више од обичних пилота у егзоскелетима, савршеније од оних ратника са протезама, натопљених анти-радом од бројних третмана. Постали смо нови програм. „Друга генерација“, како су нас назвали научници. Кад бисмо само знали шта би нам претило због овога. Да су научници спровели мало више експеримената... Да ли бисмо ми, добровољци, пристали на такав ризик? Ха... О чему причамо, наравно, да. Знајући цену, ипак бисмо дали своје животе зарад „надоградње“, предвиђајући како би било осећати се једно са машином. Када осетите сваки сензор и сензор својим телом, када прочитате очитавања свих фотоћелија пре него што би они имали времена да их обради конвенционална вештачка интелигенција. Да, то смо били, „други“. Једини који су изашли на површину, макар и не својим телима, већ машином. Били смо нада човечанства и његова вера у нову будућност. Са нама је свет ушао у Трећу фазу…»